Laž uništava prijateljstvo, a istina ljubav!!

Ja...
Opet...
Sva sam jadna!¨
Zašto? Zašto se to baš MENI mora događati? Zašto ne mogu prestati razmišljati o njemu? Zašto me zatočio u dvorac tame? Zašto moja duša, kao da je prokleta?
Jednostavno ga...
Još uvijek volim!
Jako!
Ali, vlada beznađe. Nema teorije da ikad opet završimo zajedno! Nikada! A kad se toga sjetim...
Gotovo je...
Dolaze suze...
Ne mogu ih zaustaviti..
Ali ipak ih nema!
To samo moja duša plače, a tijelo...
Ono je u svom svijetu...!
Ali, on... On je moja ljubav!

A evo vam i spotić: Tamo daleko

E joj.
Baš sam se danas usosala. Spavala sam od pola 3 do 6. A učenje? Pišem sutra važan ispit. Ija si mislim, ajd idem malo odspavati. Ali ja «odrapila» i više no što sam trebala. Nešto sam već naučila, a nešto tek trebam. Ali, stići ću ja to.
Ljubav!
Nikad više ni u šali.
Šalim, se. Kad se dogodi se doogodi. Voljela bih...
Ma ništa.
OK, voljela bih opet biti s njim, ali...
To je... Nemoguće!
Još malo pa i škola je gotova, a onda RUSVAJ!
Jedva čekam praznike!

Što reći za danas? Hm.
Dobro, došla Lana. Šetale smo malo, i ko po običaju slušale mjuzu. Donjela mi je neke nove filmove, jupi! Šetajuć, prolazio je vlak, a na prozoru neki zgodan tip. Lana ga vidi i poviče»Mamma mia», a čovjek ispred nas se okrene i u čudu gleda. Umirala sam od smijeha.
Imam još jednu mačku. Da, da... Šetajuć ćule smo da nešto mijauče, kad prema nama ide malo, bijelo, čupavo mače. Ok, mi bježimo od njega ono za nama. Zovem ja staru, a ona veli neka ga odmah donesem kući. Ja ga donjela i sad je kod mene, zove se Čupko i spava trenutno.
Gledah slike sa Denijevog rođendana. Super su! Ajme kako lude ljude poznajem!
Eto toliko.

Hello!
Što da danas kažem Sretna sam, gledajući u globalu. Mario više nije dio mene, gotovo je, stvarno! Razmišljajući, došla sam do zaključka da sada zaista moram dalje. Moram se usredotočiti na sebe, jer kako će me itko voljet ako samu sebe ne volim?! Vidjeh ga danas i po prvi puta nisam ništa osjetila, baš ništa. OK, bilo mi je drago što ga vidim, ali ništa više. Ipak smo sada samo prijatelji, ili se varam? Shvatih, nije jedini, ima ih još, i boljih i gorih, ali nije jedini!
Da li imam koga u planu? Moža da, možda ne. Ovisi o meni i tom drugom dečku, ako se pokaže da je onakav kakav mislim da jest SUPER, a ako ne... Neću o tom.
Škola, strašno. Pisali smo hrvatski danas. Strah me je, jako. Bojim se da opet ne dobijem komad, ali što ću kad mi gramatika jednostavno, ne ide i ne ide.
Lana dolazi sutra! Kako li sam samo sretna! Opet ćemo se napričat i zezat kako samo mi znamo.
Niti ovaj vikend ne izlazim. Jednostavno nemam volje. Štedim se feštu 16..

I tako ja danas slušam muziku. James Blunta, Green day, Avril, Hillary Duff... i sve si razmišljam. Romana mi danas priča kako je njen bivši ljubomoran kad ju vidi s drugim i da ju voli... E da je bar meni tako, ali, nije. Jednostavno, jedva čekam da odem na faks, da se maknem iz sredine u kojoj jesam i upoznam nove ljude i budem, napokon, sretna. Što se škole tiče, bilo je jako dobro. Slobodni sat sam iskoristila da s društvancem odem na kavicu. Morali smo u drugi kafić jer ondje gdje inače idemo jedna je cura iz razreda slavila rođendan pa nismo željeli smetati. Tako smo u kafiću ponavljali gradivo za iduči sat, pričali i zezali se, te dogovarali detalje oko skorog odlaska u kazalište.

Vidjela sam GA danas. OK, opet moram priznat da mi nije bilo svejedno, ali kao što bi Tihana rekla: «Jednostavno ga pusti, kako on tebi, tako ti njemu.» Zaista, ima pravo, ali ne znam mogu li... Teško je, al za svoje dobro ne smijem se pitati mogu li, jednostavno moram.

Dobila sam peticu iz geografije. Ispitivala je kartu a ja se sjetila jednog događaja. Prije otprilike mjesec dana prozove ona mene na kartu. Tako me ispituje države i gradove, a neko vikne neka pronađem Vijetnam. Ja blage veze nemam gdje je to, al tražim. Veli profa da je to u Indokini. Nađem ja to, al tražim Vijetnam. Tražim ja ko' budala, oči iskolačila, Vijetnama nigdje. Velim ja to njoj, ona odgovori da mora biti negdje i da kud ja gledam. Ništa opet ja tražim i tražim, kad ona progovori: «Joj, ovo je kriva karta. Na ovoj se ne vidi.» Ja pop***, dobro da joj nisam opsovala nešto. Tako ljutu poslala me na mjesto sa bolovima u očima.

Popodne provedoh slušajuć muziku, razmišljajući o svemu i svačem i ,da ne zaboravim, čitajući. Ostala sam vam dužna «Hold me now», stoga vam ju danas stavih!

Ljudi moji super dan danas! Škola, ma odlično! Nisam imala prva dva sata pa ja malo dulje spavala i gledala najbolju moguću emisiju «Žutokljunca». Koje je to, oprostite na izrazu, sranje. Jadna djeca, kako li ih samo muče.
Zaista sam se od srca nasmijala Tihani, mojoj koleginici iz razreda. Profa izašla vanka a ona počela da uzdiše kao da upravo svršava. Ajme meni lude ženske! Još je samo trebalo da profa uđe, koji bi to smijeh bio!
Jučer navečer sam pogriješila. Gledala sam romantičnu komediju «Moj dečko se ženi», i rasplakala sam se ko kišna godina. Opet mi je bilo teško, al ja sam jaka, pa je to brzo prošlo. Šta još reći.
Staroj sam smazala cijelu kupiju medenjaka, 1000g. Kako volim te kolačiće! Stoga me je jadnu, dobro oprala, ali briga mene dok je «bušo» pun.
Šta sam danas radila? Učila Hrvatski i gospodarstvo te napisala matiku.
Evo, opet moram ja o NJEMU. Nisam ga opet danas vidjela. SUPERIŠKA!
Jednostavno sam sretna, okružena ljudima koji me (uglavnom) vole i to mi je jako drago.
Danijel i njegovo «O sole mio»... ČOVJEK JE LEGENDA!

Pa kaže:

Evo, upravo naučih gospodarstvo. Pita sutra! Malo me strah, ali će to proć!
U školi je bilo super. Nisam GA vidjela, opet sam bila na kavici i nije ništa pitalo. Istina, pisali smo geografiju, ali tko to uči? Profa je zakon i ne kuži da svi masovno prepisujemo i dogovaramo se. Neki, kao npr. ja, kupili su knjige samo da imaju iz čega prepisivati.
Romana je danas razgovarala sa svojim bivšim. Nisu se pomirili, a ona mu je navodno rekla da odustaje od njega, što je njemu teško palo jer ju navodno voli. Voli i ona njega ali ne želi biti s njim jer nema povjerenja u nju. Razumijem ju u potpunosti.
I opet smo danas šetkarale. Znam da ga želi vidjeti, a meni to dobro dođe da se maknem iz učionice.
Što da još kažem. Pržila sam frendu Alenu neke CD-e. Potrudila sam se da sve lijepo smiksam tako ako ne bude zadovoljan, jao si ga njemu.
Što se tiče mačka neću ga više gnjavit kupanjem. Jadan, stara kaže da je sav uplašen i pitala me znam li možda od čega. Ja joj rekoh da pojma nemam pa je ona ostala zamišljena razmišljajući je li mu ona što napravila.
Frki je skoro rođendan. Baš se veselim. Rekao mi je da će pozvati i frenda kojeg ja dugo nisam vidjela, tako da se tome zaista radujem. Tko zna šta će bit...
Nego da još nešto kažem. Evo zaklinjem se da NJEGA više nikad neću spominjati u ovom blogu (još samo danas), osim, naravno u ekstremnim situacijama, kojih će nadam se, biti malo.
Danas dobijem poruku da nek se sutra negdje pojavim da me vidi i vrati moje CD-e. OK, mislim si ja. Ali bojim se da neću moći jer sutra imam nastavu u kompleksu udaljenom od škole tako da baš i ne vjerujem da ću moći. Odgovorih mu da ću se potruditi.
Kao što sam najavila u prvom postu, napravila sam kompilaciju ljubavnih pjesama. Premda više ne cmizdrim, dobro dođe da mi vrate nadu u novu ljubav.
E, ja zaboravih. Svaka pohvala FRKI i DENIJU! Moja dva najbolja frenda i savjetnika pomogla su mi da prebrodim teško razdoblje i vratili su me u život. Hvala Vam od srca (ili od onog što je od njega ostalo)! Stoga, drage moje cure, nađite si i vi ovako dobre frendove i sve će vam bit lakše, vjerujte!
U 4. mjesecu trebamo ići na maturalac svi treći razredi. Išlo bi se u Prag na 5 dana. Iz mojeg razreda ih ide 6 (a ima nas 26). Meni se ne da ići jer nitko iz mog društva ne ide, pa što ću onda. I uostalom ide i ON, pa mi se još manje da ići. Radije ću polagat vozački, pa mogu sama ić kud poželim (dobro, može još netko samnom).
Inače sam brineta, ali odlučih se pretvorit u plavušu. Mislim da će mi lijepo pristajati uz svjetlu put i plave oči. Danas sam to rekla nekim curama, a one su rekle da će baš bit dobro. Planiram to napraviti pred Novu godinu, a ako mi puhne, možda i prije.
Našla sam pjesmu koja fantastično i u «dlaku» opisuje moju sadašnju situaciju. To je «My happy ending» Avril Lavigne (imate ju na rubnici). Danas sam ju dosta slušala. A prekrasna je i «Hold me now» Johnny Logana. Nju ću vam sutra stavit na rubnicu.
I tako. Predala sam «zaostalu» lektiru danas.
Što me sutra čeka? Moram napisati seminar iz matematike i malo ponoviti Hrvatski, možda će pitat prekosutra. To je što se škole tiče. Svakako ću slušati mjuzu i čitati Da Vincija!

I tako ja krenem danas u školu sva u strahu od ispitivanja ili ne daj bože, nekog nenajavljanog testa. I shvatila sam što sam zaboravila napraviti: napisati lektiru! Još jedna jedinica! Božanstveno! U ovih nekoliko mjeseci škole sam dobila jedinica koliko nisam tijekom 10 godina školovanja (od 1. osnovne do 2. srednje), sveukupno imam 4 topčine koji samo čekaju da ih moja stara vidi. Zapravo, neke je već vidjela. Dobila sam jezikove juhe da prehranim cijelu zemaljsku kuglu time, naravno kad bi se to moglo.
Frendica Maja je nakon škole došla k meni. Baš smo se lijepo popričale tj. uglavnom sam ja pričala a ona je davala komentare. A jesam blesava!
E moram prepričati događaj dana. Treći sat imamo matematiku i moja se pametna sestrična Ana, s kojom idem zajedno u razred, sjeti da bi mogle ona, Dolores, Neda, Romana i ja na kavicu u obližnji kafić. Profa nas je pustila i mi odošmo. Pile smo kavice i pričale o svemu pomalo, a kakve bi mi bile ženske da malo i ne potračamo!
Kad eto, zvoni za veliki odmor i kafić se napuni dok bi reko KEKS. A došao je i ON, u pratnji zajedničkog nam druga Vladimira (Pecana, Krmka, kako hoćete). Baš kad je ušao svira pjesma «Kralj izgubljenih stvari» Saše Matića. Moram priznati da mi nije bilo svejedno. Tako ja sjedim sa curama tamo u separeu, on me vidi niti me ne pozdravi, i to mi je neko prijateljstvo. Ode za šank i okrene mi leđa. Lijepo. Maja i ja smo pratile Romanu na autobus i opet sam ga srela. Ništa. Dobro.
Popodne sam napisala lektiru, to mi je oduzelo svo vrijeme.
Prala sam kosu i ajd idem ja okupatti svog mačka. Tutnem ja njega u kadu, uključim tuš a on zbriše, ja za njim. Lovih ga tako po cijelom stanu dok mije pobjegao iza peći gdje ga nisam mogla dohvatiti. OK, odem ja nazad u kupatilo, i čim sam zatvorila vrata, čujem njega, trči. Opet ja van, opet njega u kadu, opet on zbriše, opet ja njega lovih, opet se sakrije, opet niš. Dobro, obavit ću to drugi dan. Sad se skriva od mene i ulizuje se staroj.
Moj najbolji frend Frka i ja danas smo opet lijepo razgovarali i o mojim i njegovim problemima tako da mi je odmah lakše znajući da i drugi imaju problema a ne samo ja.
Sad da budem potpuno iskrena: Nakon svega što mi se dogodilo s NJIM još nešto osjećam prema njemu, premda je sad to slabijeg inteziteta nego prije. Zapravo, mislim da ga još mogu voljeti, ai mogu mu biti i prijateljica. Premda manje mislim o NJEMU, ipak postoji još onaj osjećaj da srce zatreperi kad ga oči vide. Al kad ON to ne zna cijeniti, dobro, s tim se moram pomiriti i idem dalje.

Odličan dan! Ujutro, starci su zvali majstora da postavi novu satelitsku antenu. Super, rekoh sama sebi ali opet sve pošlo krivu. Naime kad su ju montirali (majstor i moj stari), niš nije radilo. Ispada da «glava» antene ne valja i da, naravno, treba kupit novu. Stara je pošizila, a ja sam se smijala ko luda (naravno, u sebi). Baš volim kad šizi. He he.

Sutra škola. Strah me je, iskreno. «Prstom nisam pomakla» po tom pitanju. Jao si ga meni! Al veseli me to što ću nekako provesti dopodne,a ne dosađujući se kao prijašnje dane, premda mi ne bi smetalo kad bi to potrajalo!

Jako sam malo na NJEGA mislila danas što je odlično!

Popodne smo bili kod mog djeda na selu. Dok je stara pospremala kuću, ja sam se malo prošetala po njivama. Šetajući tako, iza nekog grmlja ugledala sam nešto što mi je ličilo na neku babu u crnom, pa me uhvatio strah i vratila sam se nazad. Kasnije sam opet išla, ali ničeg nije bilo. Čudno. Pratio me i moj (tj. djedov) mačak Manuel. On je kao pas, stalno prati jednog od ukučana. Krenula sam prema željezničkoj postaji (koja je dosta udaljena), a on je išao zamnom, pa sam odustala. Bojala sam se da netko ne pomisli da sam luda. Stoga sam se odlučila za kratku šetnju selom, naravno, zajedno s njim. Budući da je debeo, brzo se umorio pa sam ga zadnji dio šetnje morala nositi. Jadnik se umorio.

Snimam «Policijsku akademiju 2.» To je film moga djetinjstva. Sjećam se kad smo stari i ja to prije gledali. Tada ja niš nisam kužila, al mi je sad super kad znam kad će se otprilike nešto dogoditi. Lijepo!

Teško mi je i dalje, ali bolje nego jučer, to sigurno. Jutro je bilo teško, al kao što već prije napisah, pojavilo se Sunce i ja sam odmah bolje volje. Upalila sam karaoke i malo pjevala, a i muzika je počela svirati. Jučer navečer mi je bilo teško i plakala sam. Svaki puta kad se oglasi mob srce mi zatreperi misleći da se ON javlja, ali to, naravno, bude netko drugi.
Počela sam se, mislim, vračati u normalu. Ali do kad će to trajati? Bojim se da ću sutra, ili čak poslije, opet pasti u depru.
Bacila sam se na čitanje Da Vincijeva koda, knjiga je zanimljiva, ali nije ništa posebnija od drugih knjiga koje sam pročitala.
Prije podne sam pomogla staroj oko ručka,a onda sam se prihvatila šminkanja. Istina, volim se šminkati i dotjerati, ali nikako ne mogu staviti olovku za oči, pa sam to po tko zna koji put, opet željela pokušati. I tako, uzmem ja olovku, znam kako treba i što treba, (ali mi se ruke jednostavno tresu) i stanem pred ogledalo. Polako povlačih tanku liniju na donjem kapku, i sve ispadne super, ali ja bih da se bolje vidi, pa idem još jednom. Tako povlačim polako kad mi stara nešto vikne. Ja sam se prepala i ruka mi je «skrenula s puta» i sva sam se zašarala. Stara je crkavala od smijeha, ali meni nije bilo do smijeha (pogodite zašto), pa sam si to otišla oprat. Na jedvite jade sam to isprala. Nikad više olovku za oči u ruke!
Strah me škole u ponedjeljak. Bojim se da će nešto usmeno pitat, a ja ništa nisam učila, ništa, a i ne mogu (opet pogodite zašto).
Noćas sam sanjala zube. Stara mi je rekla da to nije dobro, al ja pogledah u sanjaricu, a tamo piše SMRT! Ne piše čija, koje sam sreće, možda i moja.
Pomalo mi i fali škola i to samo zbog moje frendice Romane. Ona i ja se tako lijepo izjadamo jedna drugoj i šećemo uokolo pod odmorima. Ona je imala dečka u istom razredu kao i ja, pa smo stalno šetale samo da ih vidimo. Sad smo obje same, ali to šetanje nam je prešlo u naviku.
U subotu sam planirala izić vanka, ali sve mi se manje čini da ću to i ostvariti. Jednostavno mi se ne da. Još uvijek sam ogorčena i ne sjećam se kad sam se zadnji put pošteno nasmijala. Zapravo, sjećam se: Bilo je pred 3 tjedna kad je već spomenuta Romana «udvarala» nekim cigićima u zelenom Tamiću, podbočivši se na kantu za smeće.
Baš me zanima u koga se to ON zaljubio!! Hm, hm, ne znam, ništa ne znam, ali...